Житије
Свети мученик Полиевкт страдао је за Христа у граду Мелитини, у Јерменији, средином ИИИ века, у време прогона хришћана под царем Децијем и Валеријаном. По звању је био римски војник, храбар и високо цењен међу саборцима, а његов најближи пријатељ у војсци био је војник Неарх, ревностан и отворен хришћанин. Иако још увек некрштен и формално незнабожац, Полиевкт је живео изузетно часно и праведно, по хришћанским начелима која је упознао кроз то пријатељство, а Неарх је годинама горио жељом да га коначно приведе пуној вери, страхујући да би их смрт могла раздвојити заувек ако Полиевкт остане некрштен.
Када је изашла нова царска наредба о прогону хришћана и Неарх се, знајући да га чека смрт, опростио од пријатеља, управо је тај растанак потресао Полиевкта — просветљен благодаћу и утврђен пријатељевом речју и сопственим виђењем у коме му се, по предању, јавио Христос, јавно се и без оклевања изјаснио као хришћанин, иако још није био ни крштен. Са великом ревношћу је иступио пред окупљени народ на градском тргу, сопственим рукама разбио паганске идоле који су ношени у свечаној поворци и јавно поцепао царску наредбу о прогону, не бојећи се ни претњи ни предстојећих мука.
Ни молбе родбине, ни сузе и преклињање његовог таста који је био градски судија, ни сузе сопствене жене и деце које су му довели да га поколебају, нису успели да га одврате од нове вере — одговорио им је да му је Христос сада ближи од сваке родбине. Постојан до самог краја, радосно је примио смртну пресуду и посечен је мачем, примивши, по речима Цркве, крштење сопственом крвљу уместо водом, и поставши тако први мученик свога града. Његова храбра и изненадна исповест вере, рођена из верног пријатељства, остала је узор постојаности многим потоњим поколењима хришћана.
Празновање
Празнује се 22. јануара по новом календару. Поштује се као првомученик града Мелитине, славан по неустрашивој исповести вере.