Житије
Свети пророк Авдија један је од дванаесторице такозваних малих пророка Старог завета, чије је име, што на јеврејском значи „слуга Господњи”, сачувано на челу његове кратке, али силовите књиге. По јеврејском предању које су прихватили и многи црквени тумачи, овај пророк се поистовећује са Авдијем, управитељем двора израиљског цара Ахава, који је, према Трећој књизи о царевима, у време суровог прогона верника Божјих од стране царице Језавеље, храбро сакрио и о свом трошку хранио стотину пророка Господњих у две пећине, спасавајући им живот.
Његова пророчка књига најкраћа је у целом Старом завету и садржи свега једну једину главу од двадесет и једног стиха, али је, и поред краткоће, испуњена силном и упечатљивом духовном поуком. У њој пророк објављује строги суд Божји над суседним народом Едомљана, потомцима Исава, који су се охолили због неприступачности својих стеновитих утврђења и, уместо да помогну својој сродној браћи Израиљцима, радовали се и сами учествовали у пљачки Јерусалима у данима његове највеће несреће. Кроз ту конкретну осуду, пророк навешћује и општију истину — да ће „дан Господњи” доћи над све народе који се охоле туђом несрећом — али истовремено навешћује и наду у коначно избављење и победу правде Божје над Сионом.
Предање Цркве убраја га међу старозаветне праведнике који су, надахнути Духом Светим, унапред говорили о путевима Господњим и позивали људе на смирење, солидарност са страдалницима и верност правди Божјој. Иако о његовом личном животу, па и тачном времену деловања, није много поуздано сачувано изван саме књиге, његове кратке, али оштре речи вековима се у Цркви читају као трајна опомена против гордости и равнодушности према туђој несрећи, и као утеха да ниједна почињена неправда неће остати без одговора пред Богом. Црква га поштује заједно са осталим светим старозаветним пророцима који су својим речима припремали долазак Спаситеља.
Празновање
Празнује се 2. децембар по новом календару.