Житије
Свети Поликарп био је епископ града Смирне и један од најзнаменитијих мужева апостолског доба, последња жива карика која је хришћане другог века непосредно повезивала са самим апостолима. Живео је у првом и другом веку и био је лични ученик светог апостола Јована Богослова, последњег од дванаесторице, из чијих је уста као младић непосредно примио живо предање о Христу, Његовим речима и делима, пре него што је било шта од тога било шире записано и распрострањено. За епископа Смирне рукоположио га је свети Вукол, први епископ тога града, и свети Поликарп је потом више од пола века верно и мудро управљао том Црквом, утврђујући вернике у правој вери и одлучно сузбијајући рана јеретичка учења, попут гностицизма Маркиона, кога је, по предању, приликом сусрета у Риму једном назвао „првенцем сатане”.
Био је толико угледан и поштован међу свим хришћанима свога времена да је, већ у дубокој старости, путовао чак у Рим да са тамошњим епископом расправи питање датума слављења Васкрса, спор који није успео потпуно да разреши, али је разговор водио у духу потпуног узајамног поштовања и љубави. Сачувано је и његово лично писмо Филипљанима, драгоцено сведочанство хришћанске мисли непосредно после апостолског доба. У дубокој старости, у време једног од таласа гоњења, био је откривен, ухваћен и изведен на градски стадион пред разјарену гомилу, где су га римски управитељ и народ позивали да се јавно одрекне Христа и тиме спасе свој већ стар и достојан живот. Он је тада изговорио чувене речи да му је Господ осамдесет и шест година служио верно и никада му није учинио зла, те како би сада могао да хули на свог Цара који га је спасао. Осуђен на спаљивање на ломачи, која га, по житију, није могла нанети штету, а потом прободен мачем када пламен није успео да га савлада, примио је мученички венац око 155. године. Црква га поштује као великог свештеномученика и последњег великог апостолског мужа.
Празновање
Празнује се 8. марта по новом календару.