Житије
Свети Тарасије био је патријарх цариградски крајем ВИИИ века, у време када је Цркву и даље потресала дуга борба око поштовања светих икона. Потицао је из угледне цариградске сенаторске породице и пре ступања у свештенички чин био је високи државни службеник (царски секретар), познат по мудрости, правичности и личној побожности која га је издвајала од типичног дворског чиновника.
Иако се најпре искрено опирао понуђеној великој части, сматрајући себе недостојним, на општу жељу царице Ирине и народа коначно је пристао да буде изабран за патријарха 784. године, али поставивши предуслов који је показао његову истинску богословску приоритетност: да се одмах сазове нови васељенски сабор који ће коначно и формално разрешити питање икона, уместо да он као патријарх влада подељеном и нерешеном Црквом.
Његовим личним старањем и уз подршку царице Ирине, која је владала у име малолетног сина, сазван је и успешно одржан историјски Седми васељенски сабор 787. године, прво у Цариграду, а потом, због претњи насилних иконоборачких војника, премештен у Никеју — град симболично повезан са Првим васељенским сабором пре више од четири века. На том сабору је коначно и јасно утврђено православно учење о дозвољеном и исправном поштовању светих икона и формално осуђена иконоборачка јерес, мада ће нажалост, неколико деценија касније, доћи до њеног кратког обнављања. Као пастир, Тарасије је био милостив према сиротињи којој је отворио сопствени дом, строг према неправди на двору и узоран у личном аскетском подвигу упркос високом положају. Верно је управљао Црквом више од двадесет година и мирно се упокојио 806. године.
Празновање
Празнује се 10. март по новом календару (25. фебруар по старом).