Увод
Мало које име у српској историји носи такву тежину и љубав какву носи име Светог Саве. Оснивач Српске православне цркве, архиепископ, монах и писац — Свети Сава Српски је за српски народ оно што је Свети Патрик за Ирце или Свети Цирил и Методије за Словене. Двадесет седмог јануара, на Савиндан, Србија одаје почаст овом великом човеку на двојак начин: као црквени празник који славе породице којима је Свети Сава крсна слава, и као школски дан који се обележава у свакој српској школи.
Овај водич намењен је породицама које славе Савиндан, али и свима који желе боље да разумеју шта овај дан значи — како за цркву, тако и за српску културу и идентитет. Проћи ћемо кроз животопис Светог Саве, литургијску страну славе, припрему стола и славске обреде, те посебну димензију Савиндана као дана српског школства.
Када се слави
Савиндан се слави 27. јануара по грегоријанском (новом) календару. У црквеном календару који прати јулијански систем, то је 14. јануар (стари календар). Заправо, у црквеној традицији постоје два савинска празновања: 14. јануар (пренос моштију) и 12. јануар (смрт Светог Саве), али у народној и школској традицији Савиндан је увек 27. јануара по новом календару.
Савиндан пада ван сваког поста: Божићни пост завршио се на Бадње вече (6. јануара), Богојављење је 19. јануара, а Савиндан је 27. јануара. Славски сто може бити потпуно мрсни. Једини изузетак је ако 27. јануар пада у среду или петак — тада православни хришћани посте седмично, па би славље у кући могло бити прилагођено.
Историја и традиција
Свети Сава (Растко Немањић) родио се око 1175. године као најмлађи син српског жупана Стефана Немање и кнегиње Ане. Одрастао је на двору, образован у духу хришћанства и српске традиције, али га је од младих дана привлачио монашки позив. Са седамнаест година, уз помоћ једног монаха који је пролазио кроз Србију, тајно је напустио двор и отишао на Свету Гору Атонску — центар православног монаштва.
На Атосу је живео као монах, најприје у манастиру Ватопед, а потом је са оцем (који се замонашио под именом Симеон Немања) обновио манастир Хиландар — који до данас остаје најважнија српска духовна тврђава на Светој Гори и живо наслеђе српског народа.
Након Немањи јине смрти, Сава се вратио у Србију неколико пута, носећи моћи свог оца и уредиујући црквену организацију. Коначан повратак и његово највеће дело десили су се 1219. године, када је у Никеји од цариградског патријарха добио аутокефалију — самосталност Српске православне цркве — и сам себе изабрао за првог српског архиепископа. Сава је потом на обијходу по Србији поставио епископе, уредио манастире, поставио црквене законе и написао прву српску законодавну збирку, Номоканон (Законоправило).
Свети Сава је умро далеко од отаџбине, у Трнову (Бугарска), 14. јануара 1236. године, на повратку из ходочасничког путовања по Истоку. Мошти су му пренесене у манастир Милешеву, где су чуване све док их турски везир Синан-паша није спаљао 1594. године. Упркос томе, култ Светог Саве никад није угашен — напротив, у народу је остао жив и неугашен до данас.
Славски сто — шта се припрема
Савиндан је мрсна слава, па славска трпеза може бити богата и разноврсна. Ипак, без обзира на мрсност, одређена јела су готово обавезна на савинданском столу.
Обавезни славски елементи:
- Славски колач — топло печен, украшен православним симболима. Носи се у цркву на благослов или се благосиља код куће са свештеником.
- Жито (кољиво) — кувана пшеница са орасима и шећером. Симбол васкрсења и неумирања.
- Славска свећа и тамјан — гори током целог славља.
Типична савинданска трпеза:
Пошто пада у зимским месецима, савиндански сто је топао и богат. Најчешће се припрема пилећа или говеђа чорба као увод, сарма са месом (динстана на лаганој ватри, са киселим купусом и свињским месом) као главно јело. Многе домаћице припремају и посну сарму поред мрсне — јер понеки гост може бити у личном посту. Пребранац (печени пасуљ са луком) готово никад не мањка — то је јело које одлично прати и мрсну и посну трпезу. Током зиме цењене су и пуњене паприке (ако су укисељене још од јесени), гибаница или бурек.
За десерт се најчешће припрема кремпита, шампита или туфахије — зимски десерти који су и гостољубиви и свечани.
Славска литургија и обреди
Литургијска страна Савиндана иста је као код сваке крсне славе. Домаћин, ујутру на дан славе или вече пре, односи у цркву славски колач, жито, вино и упаљену свећицу. Свештеник у цркви или у породичном дому врши благосиљање колача, чита молитву Светом Сави и обавља литију за породицу.
Преламање колача: домаћин и свештеник (или најстарији мушки гост) заједно држе колач, окрећу га три пута у смеру казаљке на сату уз песму “Христос воскресе”, а онда га преломе на четири дела и поделе окупљенима. Ово је централни обред сваког славља.
Посебност Савиндана: на Савиндан, поред општецрквене славе, многе породице певају “Ускликнимо љубављу” — химну Светом Сави, која је уједно и химна српског просветитељства. У неким породицама деца рецитују кратке стихове посвећене Сави, што славе даје посебан просветитељски карактер.
Припрема славе — корак по корак
Недељу дана раније:
- Наручити или купити све намирнице (месо за сарму, брашно за колач, пшеницу за жито)
- Договорити са свештеником благосиљање — у цркви или кући
- Обавестити госте о термину ручка
Три дана раније:
- Намочити пшеницу за жито (12 сати намакања, потом 2-3 сата кувања)
- Укиселити месо за сарму ако се прави домаћа
- Припремити славски угао: икона Светог Саве, свећњак, столњак
Дан пре славе:
- Испећи славски колач
- Завршити жито (кување, млевење, украшавање)
- Скувати чорбу (боља је сутрадан, када се одлежи)
- Искупати и уредити кућу
На дан славе:
- Ујутру: црква или дочекивање свештеника
- Благослов колача и литија
- Преламање колача са домаћином и гостима
- Ручак од подне надаље
Честитање и посета
Домаћину се честита: “Срећ’на ти слава!” или “Срећан Савиндан!” У школском контексту, деци и учитељима се честита: “Срећан Савиндан — празник знања и вере!” Домаћин одговара: “И теби хвала, и теби дај Бог!”
Гости на Савиндан могу бити посебно разноврсни — породица, пријатељи, али и комшије чија деца су се можда сусрела на школском Савиндану. Пошто пада у јануару, када су дани кратки и хладни, Савиндан је идеалан за дуго гостовање уз топлу чорбу, сарму и домаћу ракију.
Савиндан је и пригода да се у породици прича о Светом Сави — о томе ко је био, шта је урадио за Србију и зашто га и деца у школи и стари у цркви подједнако памте. То је слава којој духовност и просветитељство иду руку под руку — празник српског идентитета у његовој најдубљи, најлепшој форми.
Свети оче Саво, моли Бога за нас!